Многа психолошка истраживања полазила су од тога да су људи у својој суштини егоцентрични, али чињеница да је човек друштвено биће, које живи, ради и бори се за свој опстанак у заједници, мења поглед на многе ствари. Таквим животом у заједници човек постаје способан да саосећа.
Емпатија (од грч. εν — у; и грч. παθος — осећање, страст) дословно означава уживљавање у осећања друге особе. Емпатија подразумева способност да се емоционално разуме шта друга особа доживљава. У суштини, то је стављање у туђу позицију и доживљавање туђих осећаја. Термин емпатија је први пут уведен 1909. године од стране психолога Едвард Б. Тичнера, као превод немачког термина einfühlung (што значи „осећам за”). Емпатија нам омогућава да разумемо друге и, често нас „присиљава” да предузму мере како би ублажили патњу друге особе. Типови емпатије су когнитивна емпатија, емоциона емпатија, и сoматска емпатија.
Емпатија код деце
Деца тек између пете и осме године живота развијају доживљај других људи у свом окружењу као засебних јединки које имају сопсветни живот, идентитет и прошлост. На основу примера из свакодневице родитељи могу утицати на то да дете почне временом самостално да закључује о осећањима других.
Било то од својих вршњака са којима се играју, или од јунака из прича које им читају пред спавање. Инсистирањем на разговору са својом децом и на анализи одређених поступака њихових вршњака или јунака из бајки и цртаних филмова, као и тумачењем њихових осећања, дете ће временом израсти у друштвено емпатично биће које ће лакше разумети туђе, али и своје емоције.
Стара изрека Индијанаца каже:
,,Прошетај миљу у мокасинама другог човека, пре него што га искритикујеш“.
У овом начину исказивања емпатије језик има улогу посредника. Тада је језик једини извор информације о узнемирености друге особе. На пример, уколико добијете писмо у коме вам друга особа описује шта јој се догодило и како се осећа, та емоционална узнемиреност, коју вам неко преноси само путем језика, а није физички присутан, може код вас такође пробудити емпатију.
Код мале деце, око друге године, могу се тек видети назнаке понашања које се касније може развити у емпатично понашање. На пример – ако дете види мајку како плаче може јој понудити играчку – пожелети да јој да нешто како би је утешило што је можда и њега утешило када је плакао. И поред тога је питање да ли у том периоду разуме осећаје мајке или је само узнемирено начином на који се она понаша.
Око четврте године дете почиње да повезује своје емоције са осећањима других. На пример – дете примети да је другарица пала, може спонтано да реагује на емпатичан начин, и да приђе, пружи подршку и утеху.
До уласка у предшколски узраст, дете већ може почети да разговара о томе. Такође, може да разуме и како се други осећају и кроз разговор о хипотетским проблемима: на пример: „Како би се ти осећао кад би ти неко узео твоју омиљену играчку? Како би се твој пријатељ осећао кад би му неко узео његову играчку?“. При томе потребно је разумети да је предшколском детету још увек тешко да се одвоји од властите перпсективе како би преузело перспективу друге особе.
Током школског узраста па до адолесценције емпатија се постепено потпуно развија и постаје део особе. Такође, у том периоду је могуће приметити и евентуалну емоционалну неосетљивост детета. Ово може бити важан показатељ његовог понашања у одраслом узрасту и може указивати на неадекватан развој емпатије. Са осмогодишњацима се већ може разговарати и о сложенијим моралним одлукама везанима за то да осећаји других људи могу бити различити од њихових властитих.
Родитељи се забрину понекад због недостатка емпатије код деце старијег школског узраста. Деца која улазе у адолесценцију (12-13 година) често постају изразито оријентисана на саме себе – „постају себична“. Важно је знати да је то нормална и пролазна фаза младог адолесцента. Међутим, истовремено је и даље потребно помоћи том адолесценту да интегрише емпатију у свој нормални раст и развој.
Како подстицати емпатију код деце?
Будите пример своме детету
Како би развили емпатију код деце, родитељи и сами требају разумети понашање и осећаје детета и других особа у својој околини. Деца упијају више од онога што се изговори па тако ако родитељ детету примера ради каже како треба уважавати осећаје других људи, а да при томе сам то не чини, мања је вероватност да ће дете усвојити такво понашање ,јер родитељ представља својем детету модел по којем оно учи.
Разговарајте о осећајима
Деца често не разумеју осећаје који им се јављају па је зато важно о њима разговарати, на начин да родитељ препозна емоцију код својег детета, те да је именује, опише и каже своје искуство с том емоцијом. На пример: „Видим да си тужан јер ти не иде домаћи задатак. Ја сам исто тужан кад не направим добро ручак. У реду је бити тужан.“
Подстакните на изражавање емоција
Изражавање емоција данас је посебно важно због тога што се налазимо у дигиталном добу у којем смо окружени писањем порука на различитим уређајима. Иако на њима постоји низ различитих емотикона, деца не уче о осећајима само кроз бирање емотикона на уређајима. Добро је да се с децом разговара шта који емотикон представља, како би их деца научила смислено користити у разговорима. Такође, пожељно је да током дана родитељи подстичу децу да именују властите емоције које осећају у различитим ситуацијама, како би деца усвојила то као навику.
Помозите деци да се уживе у емоционална стања других
Како би помогли деци да се уживе у емоционална стања других, родитељи се могу присетити ситуације у којима је њихово дете, одређеним поступком, изазвало одређену емоцију код другог, на пример: „Како се Марко осећао кад си га одгурнуо?“. У ову сврху може се искористити игра „Погоди како се осећам“ где је задатак да они који играју праве различите изразе лица и замоле децу да их препознају. На тај начин деца уче препознавати сигнале на лицима других.
Предложите деци како исказати емпатију
Овде можете питати дете које је на пример поломио играчку пријатељици/пријатељу „Шта можеш учинити да се Ана боље осећа у вези своје поломњене играчке?“. Нека дете своје идеје подели с Вама, а Ви му предложите још неколико опција. Будући да су деца склона испитивати о појавама које виде око себе, у овом делу Вам може помоћи и гледање различитих филмова или серија чије ликове можете коментарисати постављајући деци питања попут: „Шта мислиш како се ова девојчица осећа? Који би могао бити разлог томе?“. Тако се може помоћи деци да поистовећујући се с тим ликовима лакше препознају како помоћи другима. Исто се може и кроз различите приче или књиге.
Похвалите емпатично понашање
Када приметите прве знакове емпатије, похвалите ваше дете. Такви знакови јасно показују да Ваше дете учи како да се саосећа и брине о другим људима. То може бити када дете уступи играчку млађем брату или сестри која плаче ,те се тада може рећи „ То је било јако љубазно од тебе. Јеси ли видео како га је то учинило срећним?” Тада Ваше дете схвата значај бриге о другоме, јер му Ви указујете на то.
Будите стрпљиви
Детету је потребно време да развије емпатију. Емпатија није нешто о чему децу можемо исправно поучавати, већ ће ју она усвајати кроз игру, комуникацију, слушање прича и опонашање примера из околине. Не очекујте да у свакој ситуацији видите саосећање код Вашег детета јер они уче кроз свој развој.
Укратко:
Показати емпатију за дете – настојати да разумемо шта је детету потребно и зашто се понаша на одређени начин. Кад је то могуће и сматрамо да треба да изађемо у сусрет потребама детета, а истовремено да учимо дете како да се прилагоди, да усвоји правила; Одрасли је тај који прави баланс, јер он истовремено пружа подршку детету, уважава дечја осећања, подстиче иницијативе, самосталност, радозналост, истрајност, а са друге стране помаже детету да се прилагоди околини, да се изрази на прихватљив начин.
Кроз лични пример и понашање према детету: поштовати и уважавати дете као способно биће које активно учи и учествује у свему што се око њега дешава, од најранијег узраста; разговарати са дететом љубазно, посвећено, равноправно (баш онако како и сами очекујемо да други разговарају са нама ). Показивати емпатију према другим особама, али и према другим живим бићима и према природи. Можемо слободно рећи да ту врсту емпатије, према природи, биљкама и животињама, одрасли могу учити од деце!
Сви родитељи желе да њихово дете буде способна, самостална, одговорна особа. Није потребно чекати да дете одрасте, да би то постало, јер оно је способна, самостална и одговорна особа од почетка, само му треба пружити подршку да те своје потенцијале развија и јача на прави начин.