Новости

Преузмите:

Обавештење

Људи се не рађају толерантни или нетолерантни, то је нешто што се развија и учи. Самим тим, пуно се може учинити да дете израсте у особу која ће знати да поштује различитости.

Када се помене реч толеранција, најчешће се мисли на прихватање и уважавање тудјих ставова, мишљења или понашања. Медјутим, ако се погледа изворно значење ове речи, долазимо да тога да преводом са грчког на наш језик, толерисати заправо значи трпети. На основу овога, могло би се закључити да свака толерантна особа је жртва која подноси различите напоре толеришући друге и њихове ставове, а можда је много исправније толеранцију повезати са прихватањем и поштовањем других људи?!

Одрасли људи у зависности од свог породичног, социолошког и културолошког оквира научени су различитом степену толеранције. Будући да је толерантност високо постављена на скали друштвених вредности, она има и директан утицај на начин и квалитет нечијег живота. Како се толерантност углавном односи на интеракције у међуљудским односима у којима се људи већином труде да буду културни и предусретљиви, може се претпоставити да у таквим разменама сваки појединац мора укључити известан степен самоконтроле који ће омогућити да чак и када му се одређена понашања не допадају или се са њима не слаже, истрпи и сачека повољнији тренутак за себе.

Иако није увек пријатно, из горе наведеног се види да је бити толерантан веома пожељно и често сврсисходно, те је овом вештином пожељно овладати што раније. Као и већина људских особина и ова се усваја по моделу који је детету доступан у периоду његовог најранијег узраста. Дете не може постати толерантно, уколико су његови најважнији ауторитети, тј особе које примарно учествују у његовом васпитању и одгоју, нису склоне подношењу фрустрације онда када се сусретну са мишљењима или понашањима са којима се не слажу. Додатну потешкоћу може створити и то када у таквој ситуацији су ти, за дете важни ауторитети, склони изражавању мржње, беса или агресије. На пример, ако дете расте уз оца који на победу противничког тима реагује љутњом и псовкама, оно ће закључити, са једне стране, да је баш таква реакција потпуно адекватна ситуацији, а са друге да је апсолутно непотребно сталожено и смирено истрпети незадовољство због пораза. На даље, ово дете може задржати непријатељски став према противничком тиму и осећати нетрпељивост према свим људима који су навијачи поменутог тима. На овај начин нетолеранција на фрустрацију према поразу, проширује се и не само што се односи на пораз од стране противничког тима, већ поприма облик устаљене реакције на све неуспехе или потешкоће у животу, а последично ствара и проблем у медјуљудким односима јер непријатељски став према другима ствара дистанцу и осиромашује социјалну мрежу сваког појединца са оваквим ставом.

Сам процес моделовања код деце, људима није толико бизак и најчешће о њему и не размишљају на овакав начин, те већу пажњу поклањају ономе што се детету говори од онога што сами раде и примеру који на тај начин пружају. Са оваквим ставом, родитељи најчешће упадају у замку и манифестујући властите предрасуде или стереотипе, они моделују и праг фрустарационе толеранције властитог детета. Ако су и сами неотпорни на различитости и изражавање другачијег мишљења, они ће веома тешко успети да толеранцију на ова размимоилажења изграде код сопственог детета јер тим малим бићима је много важније и упечатливије шта се ради, од онога што се прича. Утицај онога што се детету говори, на треба потпуно отписати, па у ситуацијама када није успео да истрпи, родитељ детету може објаснити да је његова реакција можда била пренаглашена, да је често потребно истрпети непријатност и сопствено незадовољство исказати на коректнији и мање буран начин. Оваква интервенција свакако је боља од тога да она изостане јер дете оставља збуњено и у недоумици. Ако родитељ у овом случају, себи дозволи признање да је погрешио бурно реагујући, детету ће бити сасвим јасно шта је исправно јер не треба заборавити да у најранијем узрасту, дете родитеља посматра као апсолутни ауторитет чије понашање, мишљења или осећања усваја као апсолутно тачна. Због оваквог дечијег става на том најранијем узрасту је могуће васпитањем извршити утицај у правцу нижег или вишег прага толеранције у складу са родитељским преференцијама.

Поред моделовања, дете толеранцију учи и на основу односа других према себи. Деца, као и одрасли, се свакоднево сусрећу са немогућношћу да остваре своје потребе и жеље. Сусрећући се са оваквим ситуацијама свако различито реагује. Деца ће често плачом или бацањем играчака изразити своје незадовољство због ситуације у којој су приморани да нешто истрпе. Са друге стране, родитељи су због властите болећивости и немогућности да истрпе незадовољство детета, склони попуштању и прелажењу преко онога што сами често неодобравају. Ове на изглед безазлене ситуације чине темељ фрустрационе толеранције детета јер сваки пут када не истрају, родитељи снижавају праг толеранције детета и тако дугорочно гледано доводе до тога да дете неће бити способно да поднесе чак и најмања незадовољства или да истраје у ситуацији трпљења. Све поменуто, надаље може довести до веома бурних реакција које се на дечијем узрасту манифестују бацањем и ломљењем играчака, одбијањем послушности или агресијом према другарима, док у одраслом добу код особе са оваквим ставом, честа могу бити антисоцијална понашања у виду непоштовања друштвених норми и различитих облика агресивног и бахатог понашања.

Како се толеранција може посматрати као континуум омеђен са једне стране поменутом нетолеранцијом, а са друге претолеранцијом, закључак је да поред непостојања граница у односу према себи у случају нетолеранције, постоји и онај други случај у ком граница не постоји према другима. Када је особа претерано склона толеранцији, она је способна да подноси и трпи много, као и да готово никада не изрази сопствено незадовољство. Најчешће су овакви људи, били хиперадаптирана деца са ригиднин и презахтевним родитељима који су на дечије потребе неадекватно и неблаговремено одговарали, те су се оваква деца на најранијем узрасту научила трпљењу што су касније вероватно пренела и на остале области свог живота, па су тако нпр. склони да се играју игара које им вршњаци намећу или су спремни да поднесу бројна одбацивања других. За разлику од нетолерантних, особе са високим степеном толеранције на фрустрацију склоније су несигурности у себе, анксиозности и депресији.

Бити толерантан је лепа и корисна врлина која особи може донети много. Негујући став поштовања и прихватање себе, али и других људи, долази се до бољег разумевања потреба и жеља обе стране, а самим тим и до веће спремности да се зарад тих истих потреба и жеља друге особе, понекад и истрпи сопствено незадовољство што може бити вишеструко корисно зарад задовољења и неких властитих хтења и остваривања личних циљева.

Васпитањем је на децу могуће учинити велики утицај. Полазећи од себе исопствених ставова,давањем личних примера у којима поштује различитости, суочавањем са различитостима или разговором о њима, родитељ је у могућности да формира дечији став о различитим појавама у свету. Повременим фрустрирањем детета неодобравањем сваког дечијег захтева и чврстим границама, родитељ може поставити чврсте темеље фрустрационој толеранцији свог детета и тако му олакшати сналажење у ширем социолошком окружењу.

Шта родитељи треба да раде како би научили децу толеранцији?

1. Родитељи су узори својој деци и учење по моделу је од суштинске важности. На нама је, да створимо средину, атмосферу, где се негује оно што је позитивно.
2. Размислите о начину на који комуницирате и разговарате о другим људима. Да ли је то одраз толеранције? Покажите поштовање према другима и деца ће убрзо прихватити тај модел.
3. Деца слушају и уче од вас. Чак и кад необавезно разговарате са вашим партнером, будите свесни да деца могу да вас чују. Избегавајте шале на туђ рачун или понижавајуће речи.
4. Одговарајте на дечја питања о разликама искрено и са поштовањем. Свакако је потребно разговарати са децом о разликама међу људима, али на уљудан начин, који ће показати поштовање према било чему што се разликује од онога што дете види код куће.
5. Вреднујте разлике унутар ваше породице. Прихватите квалитете сваког члана, без обзира на различите стилове живота, интересе и способности. Деца која осете да су поштована, цениће више и остале.
6. Подстичите самопоштовање у вашој породици. Познато је да се људи који не поштују друге ретко осећају срећнима и сигурнима у себе. Деца која имају поштовање према себи имају тенденцију да буду уљуднији према другима. Инсистирајте да деца прихвате себе и друге без осећаја супериорности или инфериорности.
7. Укључите своју децу у ситуације у којима је присутна разноликост. То може да буде у спорту, школи, играоници, на излету..
8. Децу треба поучити да изругивање због нечега на шта други не могу утицати (хендикеп, изглед итд.) није оправдано, јер другоме се на тај начин само наноси бол.
9. Игра и дружење са другом децом су потреба све деце, а ове потребе се адекватно задовољавају у предшколским установама где деца кроз игру уче о себи и другима, упознају своје окружење, сагледавају различите ситуације, усвајају језик и развијају способности интеракције. Зато је јако битно да се деца са посебним потребама укључе у редовне школе са својим вршњацима без сметњи у развоју .
10. Активности које се дешавају у школама подстичу комуникацију и омогућавају усвајање социјалних правила. Вршњаци без сметњи у развоју представљају позитиван модел, деци ометеној у развоју и истовремено позитивно утичу у подстицању развоја вештина код деце са посебним потребама. Док помажу својим другарима са развојним проблемима, деца без сметњи у развоју се осећају значајно и узвишено што свакако утиче на њихово самопоуздање, те је значај оваквог дружења вишеструк.
11. Деца ће неретко имати исти ниво толеранције као и њухови родитељи. Деца нас стално посматрају и имитирају, чак и пре него што проговоре. Деца су огледало наших вредности и ставова према другима. Показујући толеранцију кроз свакодневне речи и дела учимо децу да цене различитости. На тај начин дајемо прилику деци да се друже и играју са другима и на тај начин одрасту у толерантне људе, способне да прихвате различитости људи који су другачији од њих самих. Прихватање различитости је једнако важно за формирање личности детета, као и толерантност према различитостима за успешно сналажење у савременом свету!

Презентација>>

Многа психолошка истраживања полазила су од тога да су људи у својој суштини егоцентрични, али чињеница да је човек друштвено биће, које живи, ради и бори се за свој опстанак у заједници, мења поглед на многе ствари. Таквим животом у заједници човек постаје способан да саосећа.

Емпатија (од грч. εν — у; и грч. παθος — осећање, страст) дословно означава уживљавање у осећања друге особе. Емпатија подразумева способност да се емоционално разуме шта друга особа доживљава. У суштини, то је стављање у туђу позицију и доживљавање туђих осећаја. Термин емпатија је први пут уведен 1909. године од стране психолога Едвард Б. Тичнера, као превод немачког термина einfühlung (што значи „осећам за”). Емпатија нам омогућава да разумемо друге и, често нас „присиљава” да предузму мере како би ублажили патњу друге особе. Типови емпатије су когнитивна емпатија, емоциона емпатија, и сoматска емпатија.

Емпатија код деце

Деца тек између пете и осме године живота развијају доживљај других људи у свом окружењу као засебних јединки које имају сопсветни живот, идентитет и прошлост. На основу примера из свакодневице родитељи могу утицати на то да дете почне временом самостално да закључује о осећањима других.

Било то од својих вршњака са којима се играју, или од јунака из прича које им читају пред спавање. Инсистирањем на разговору са својом децом и на анализи одређених поступака њихових вршњака или јунака из бајки и цртаних филмова, као и тумачењем њихових осећања, дете ће временом израсти у друштвено емпатично биће које ће лакше разумети туђе, али и своје емоције.

Стара изрека Индијанаца каже:

 ,,Прошетај миљу у мокасинама другог човека, пре него што га искритикујеш“.

 У овом начину исказивања емпатије језик има улогу посредника. Тада је језик једини извор информације о узнемирености друге особе. На пример, уколико добијете писмо у коме вам друга особа описује шта јој се догодило и како се осећа, та емоционална узнемиреност, коју вам неко преноси само путем језика, а није физички присутан, може код вас такође пробудити емпатију.

Код мале деце, око друге године, могу се тек видети назнаке понашања које се касније може развити у емпатично понашање. На пример – ако дете види мајку како плаче може јој понудити играчку – пожелети да јој да нешто како би је утешило што је можда и њега утешило када је плакао. И поред тога је питање да ли у том периоду разуме осећаје мајке или је само узнемирено начином на који се она понаша.

Око четврте године дете почиње да повезује своје емоције са осећањима других. На пример – дете примети да је другарица пала, може спонтано да реагује на емпатичан начин, и да приђе, пружи подршку и утеху.

До уласка у предшколски узраст, дете већ може почети да разговара о томе. Такође, може да разуме и како се други осећају и кроз разговор о хипотетским проблемима: на пример: „Како би се ти осећао кад би ти неко узео твоју омиљену играчку? Како би се твој пријатељ осећао кад би му неко узео његову играчку?“. При томе потребно је разумети да је предшколском детету још увек тешко да се одвоји од властите перпсективе како би преузело перспективу друге особе.

Током школског узраста па до адолесценције емпатија се постепено потпуно развија и постаје део особе. Такође, у том периоду је могуће приметити и евентуалну емоционалну неосетљивост детета. Ово може бити важан показатељ његовог понашања у одраслом узрасту и може указивати на неадекватан развој емпатије. Са осмогодишњацима се већ може разговарати и о сложенијим моралним одлукама везанима за то да осећаји других људи могу бити различити од њихових властитих.

Родитељи се забрину понекад због недостатка емпатије код деце старијег школског узраста. Деца која улазе у адолесценцију (12-13 година) често постају изразито оријентисана на саме себе – „постају себична“. Важно је знати да је то нормална и пролазна фаза младог адолесцента. Међутим, истовремено је и даље потребно помоћи том адолесценту да интегрише емпатију у свој нормални раст и развој. 

Како подстицати емпатију код деце?

 Будите пример своме детету

Како би развили емпатију код деце, родитељи и сами требају разумети понашање и осећаје детета и других особа у својој околини. Деца упијају више од онога што се изговори па тако ако родитељ детету примера ради каже како треба уважавати осећаје других људи, а да при томе сам то не чини, мања је вероватност да ће дете усвојити такво понашање ,јер родитељ представља својем детету модел по којем оно учи.

Разговарајте о осећајима

Деца често не разумеју осећаје који им се јављају па је зато важно о њима разговарати, на начин да родитељ препозна емоцију код својег детета, те да је именује, опише и каже своје искуство с том емоцијом. На пример: „Видим да си тужан јер ти не иде домаћи задатак. Ја сам исто тужан кад не направим добро ручак. У реду је бити тужан.“

Подстакните на изражавање емоција

Изражавање емоција данас је посебно важно због тога што се налазимо у дигиталном добу у којем смо окружени писањем порука на различитим уређајима. Иако на њима постоји низ различитих емотикона, деца не уче о осећајима само кроз бирање емотикона на уређајима. Добро је да се с децом разговара шта који емотикон представља, како би их деца научила смислено користити у разговорима. Такође, пожељно је да током дана родитељи подстичу децу да именују властите емоције које осећају у различитим ситуацијама, како би деца усвојила то као навику.

Помозите деци да се уживе у емоционална стања других

Како би помогли деци да се уживе у емоционална стања других, родитељи се могу присетити ситуације у којима је њихово дете, одређеним поступком, изазвало одређену емоцију код другог, на пример: „Како се Марко осећао кад си га одгурнуо?“. У ову сврху може се искористити игра „Погоди како се осећам“ где је задатак да они који играју праве различите изразе лица и замоле децу да их препознају. На тај начин деца уче препознавати сигнале на лицима других.

Предложите деци како исказати емпатију

Овде можете питати дете које је на пример поломио играчку пријатељици/пријатељу „Шта можеш учинити да се Ана боље осећа у вези своје поломњене играчке?“. Нека дете своје идеје подели с Вама, а Ви му предложите још неколико опција. Будући да су деца склона испитивати о појавама које виде око себе,  у овом делу Вам може помоћи и гледање различитих филмова или серија чије ликове можете коментарисати постављајући деци питања попут: „Шта мислиш како се ова девојчица осећа? Који би могао бити разлог томе?“. Тако се може помоћи деци да поистовећујући се с тим ликовима лакше препознају како помоћи другима. Исто се може и кроз различите приче или књиге.

Похвалите емпатично понашање

Када приметите прве знакове емпатије, похвалите ваше дете. Такви знакови јасно показују да Ваше дете учи како да се саосећа и брине о другим људима. То може бити када дете уступи играчку млађем брату или сестри која плаче ,те се тада може рећи „ То је било јако љубазно од тебе. Јеси ли  видео како га је то учинило срећним?” Тада Ваше дете схвата значај бриге о другоме, јер му Ви указујете на то.

Будите стрпљиви

Детету је потребно време да развије емпатију. Емпатија није нешто о чему децу можемо исправно поучавати, већ ће ју она усвајати кроз игру, комуникацију, слушање прича и опонашање примера из околине. Не очекујте да у свакој ситуацији видите саосећање код Вашег детета јер они уче кроз свој развој.

Укратко:

Показати емпатију за дете – настојати да разумемо шта је детету потребно и зашто се понаша на одређени начин. Кад је то могуће и сматрамо да треба да изађемо у сусрет потребама детета, а истовремено да учимо дете како да се прилагоди, да усвоји правила; Одрасли је тај који прави баланс, јер он истовремено пружа подршку детету, уважава дечја осећања, подстиче иницијативе, самосталност, радозналост, истрајност, а са друге стране помаже детету да се прилагоди околини, да се изрази на прихватљив начин.

Кроз лични пример и понашање према детету: поштовати и уважавати дете као способно биће које активно учи и учествује у свему што се око њега дешава, од најранијег узраста; разговарати са дететом љубазно, посвећено, равноправно (баш онако како и сами очекујемо да други разговарају са нама ). Показивати емпатију према другим особама, али и према другим живим бићима и према природи. Можемо слободно рећи да ту врсту емпатије, према природи, биљкама и животињама, одрасли могу учити од деце!

Сви родитељи желе да њихово дете буде способна, самостална, одговорна особа. Није потребно чекати да дете одрасте, да би то постало, јер оно је способна, самостална и одговорна особа од почетка, само му треба пружити подршку да те своје потенцијале развија и јача на прави начин.